Mali ljudi veliki narodi i Justinijan

U Prilepu svaki treći stanovnik sebe smatra potomkom Kraljevića Marka.

Elem. Juče ujuto, sam delimično pratio emisiju "Buđenje" na B92. Između ostalih javio se slušalac iz Prilepa putem e-mail-a. Simpatični voditelji su slušaocima i gledaocima emisije preneli njegovo javljanje. Priča ide ovako:

-" U Prilepu svaki treći stanovnik sebe smatra potomkom "Krali Marka" ( Marko Kraljević je da se podsetimo stolovao u Prilepu). To se svakom od njih priznaje ukoliko popije dovoljno vina". Koliko je to dovoljno ne znam.

Priča me podsetila na vreme kada su me neki drugari Makedonci uveravali da je Aleksandar Makedonski - zapravo Makedonac. Ja sam rekao da nije i dalje nisam polemisao.

Zbog toga nisam ni začuđen što Muzej grada Skoplja od 2000. godine naovamo , "OTKRIVA IZGUBLJENI GRAD IUSTINIANU PRIMU". Lokalitet se nalazi na 20 kilometara jugoistočno od Skoplja. Zapravo, tu oni traže rodno mesto Justinijana, kod sela Taor, a Justinianu bi smestili u Skopskoj tvrđavi. Rukovoditelj istraživanja je izvesni m-r Kiro Ristov, viši kustos arheolog Muzeja grada Skoplja.

Interesantno je to da se Caričin grad nigde ne pominje ni kao potencijalna lokacija Ivstiniane Prima. Nauka je nauka i trebalo bi da je nepristrasna i objektivna. Oni koji nešto kriju i prećutkuju i nisu neki naučnici.

Mali ljudi vole da voze velika auta. Često preferiraju žene koje su korpulentnije od njih. Sitne duše vole velike reči. "Mali narodi potrebuju velike vođe". A, velike narode mogu da vode i mali ljudi.

Radan Lebane

Jeste da je Kapor dao doprinos srpskoj „lahkoj“ književnosti, ali, kako stari, sve više mi se čini da je sam sebe maestralno definisao naslovima svojih knjiga: „Provincijalac“ i „Foliranti“. Ovom prilikom, setih se jedne njegove rečenice:- „Bem ti mesto u kome hvale vazduh i vodu“. To znači da u tom mestu zapravo i nema ničeg drugog. Vazduh i voda.

To me pak podseti, na jednu scenu iz autobusa na relaciji Beograd – Sijarinska banja. Grupa penzionera iz Beograda je išla u vikend posetu zavičajnoj Gornjoj Jablanici. U razdraganoj atmosferi, jedna gospođa sa ponosom izjavi:
-„ E, vala nigde sneg nije belji no u Tularu!“
Iz nekog razloga ova apologiranja prirodnih elementarija mene asociraju na Radan. Ali, ne zbog čistog vazduha ili belog snega, već zbog davnašnje prakse u Lebanu da sve što može da se krsti, krsti se imenom ove lepe i drage nam planine. Kao da ništa drugo nemamo osim Radana.
FK. „Radan“, RK. „Radan“, KK. „Radan“, OK. „Radan.....
Ali, ni to nije bilo dovoljno. Pa smo dobili i Komunalno preduzeće „Radan“. Iz njega je nastalo šta? Pa naravno, Građevinsko preduzeće „Radan“ Kako da nam kultura bude na nivou? Pa naravno daćemo Domu kulture ime „Radan“. Kako ćemo to po mraku videti? Pa tu je „Elektro Radan“ koji će nam struju dati...
I tako dalje, sve do Pečenjevca gde je nekada (a možda i danas) postojalo DP. „Radan“ .
Jesmo li zbilja toliko radni i vredni?

13. mart, 2010.god.
Autoru bloga je upućena ozbiljna kritika da je zanemario jedan objekat koji nosi ime Radana. Naime, izostavljen je Bife FK.Radan. Nekada iz milošte zvan "Radanče". Kritika prihvaćena. Aco, izvini. Tu sam od malena jeo pljeskavice.Planirao sam da pomenem i Radanče, ali, stvarno ne znam kako se to desilo.